уторак, 26. мај 2020.

УМ ЈЕ ДИВЉИ БЕЛИ КОЊ – Лори Андерсон


На тибетанској мапи света, свет је круг чији центар чини огромна планина коју чувају четири капије. Када цртају мапу света, они то чине на песку и месеци су им потребни да је доврше. Тада је избришу, а песак баце у најближу реку.

Прошлог пролећа Далај Лама је стигао у Њујорк на двонедељну церемонију која се зове Калачакра, молитва за излечење земље. Ткање те молитве чинили су вокали које нас је он замолио да испуштамо и, пре него што сам схватила, пустила сам глас да будем добра, блага до краја живота.

Отишла сам одатле и помислила: “До краја живота? Шта сам то учинила? То је ужас!” Стварно сам се забринула. Да нисам обећала превише? Недовољно? Стварно сам се успаничила.

Свуда около шетали су будистички свештеници. Дошли су са Тибета на церемонију и шетали су по центру града у новим браон ципелама. Пришла сам једноме од њих и упитала га: “Да ли бисте пошли са мном на капућино и разговор?”

И тако смо отишли у један мали италијански ресторан. Никада у животу није пио кафу па је причао све жустрије и жустрије, а ја сам упорно понављала: “Видите, не знам да ли сам обећала превише или премало. Молим Вас, помозите ми.”

Стварно је био практичан. Рекао је: “Види, немој се ограничавати. Не буди стриктна. Отвори се.” Рекао је: “Ум је дивљи бели коњ и када му градиш шталу, пази да не буде претесна.” 


И још нешто: “Када ти изгори дом, само настави даље.” И још нешто: “Држи очи широм отворене.”
И још нешто: “Стално се крећи. Јер дуг је пут до дома свог.”

Лори Андерсон: “Приче из нервне Библије”


недеља, 24. мај 2020.

НОЋ У БАГДАДУ - Лори Андерсон


У Багдаду амерички тенкови су се распоредили испред Националног музеја, опремљени за ратно камповање на асфалту. ТВ екипе и фоторепортери су то успутно спаковале у ефикасне снимке и једну патетичну реченицу.
     Онда је тенковској заштити из штаба стигла грдња, отприлике: - Шта то радите, мамлази, то није Министарство за нафту, оно је испред, на другом крају улице!
     Момци су увежбано спаковали камп-опрему а руља је почела да се окупља; упалили су моторе – нестрпљење је расло – и одбректали низ булевар. Последњи тенкови су још тресли плочник пред Националним музејом када су први редови грозничаве и похлепне руље провалили у зграду, ломећи све пред собом, да се дочепају преосталих златних предмета и драгуља...

       Слушајући ове вести сетио сам се текстова Лори Андерсон из “Прича из нервне Библије” и, једноставно, морао да их пронађем. После неизвесне  преметачине по гомилицама разних исечака, ево их, исечени из “Књизевне реци” негде 1996. године. Међутим, сада је требало извести  досадно-оптерећујућу тактичку операцију прекуцавања јер се избор сам наметао. И док сам се двоумио и пио допунску кафу одлуке, Радио Београд је јавио да је у Басри до темеља изгорела Градска библиотека – ратна ефикасност се опет преобликовала у варварство, овог пута под енглеском заштитом, и слило са крајем песме Лори Андерсон:

                  НОЋ У БАГДАДУ                                     
        (из песме Ла Вида, 1992, у преводу Аље Никитовића)

                  О, тако је лепо, као за 4. јули,
                  Као новогодишња јелка, као свици
                  у летњој ноћи.
                  Ево, сада ћу да избацим микрофон кроз прозор,
                  да видим да ли можемо да се чујемо мало боље.
                  Можете ли да чујете? Хало, Калифорнијо! Чујете ли нас?
                  Изволите.
                  О тако је лепо, као за 4. јули.
                  Као новогодишња јелка, као свици
                  у летњој ноћи.

                  Волела бих да могу боље да вам опишем
                  Али сада не могу баш најбоље зато што имам
                  Проклету гас-маску на глави.
                  Стога ћу само да избацим микрофон кроз прозор
                  И видим да ли можемо да се чујемо мало боље.
                  Хало? Калифорнија? Какво је време код вас?

                  А ја имам само једно питање:
                  Да ли си ме икада стварно волео?
                  Само кад смо плесали.
                  А било је прелепо. Било је као за 4. јули.
                  Било је као свици у летњој ноћи.
              Мамице, џентлмени-коњаници
                  Добродошли у наш град, у земљу слободних.
                  Добродошли у будућност.
              Овде се говори енглески.
                  Упадајте. Мало ћемо да вас провозамо.
                  Идемо у град.
                  La vida es un sueno.
              Живот је сан.
                  Затворите очи сада, водимо вас тамо.
                  Сећам се одакле сам дошла.
                  Тамо су дували летњи поветарци
                  И било је отворено море.
                  Сећм се свог детињства.
                  Сећм се да сам била слободна.
                  La vida es un sueno.
                  Затвори очи сада, водимо те тамо.
                  La vida es un sueno.
                  Затвори очи, само што нисмо стигли.

                  Сећам се одакле сам дошла.
                  Тамо су гореле зграде и огњено црвено море.
                  Сећам се свих својих љубавника,
                  Сећам се како су ме грлили.
                  Хеј, господине Успављивачу,
                  Живот је као сан,
                  Али ја га се сећам као да је филм.
                  О. К. амиго. Марш из кола!
                  Када ми је отац умро
                  Спустили смо га у земљу.
                  Када ми је отац умро било је
                  Као да је изгорела цела бибилотека.

                  Лори Андерсон
                  
                    www.amika.rs

четвртак, 21. мај 2020.

ДЕМОКРАТИЈА У ЧЕТИРИ ЛЕКЦИЈЕ


1. ... и тако сам схватила да демократија не значи да све можеш да кажеш. Ништа није забрањено али су људи остали исти па опет треба прећутати…


2. … јер демократија је као лепота - ја се њоме дичим, а други је користе...

3. … после сам се преселила други град. Мало сам продисала, стисла зубе и ћутке радила за парче хлеба. Умрла сам, али није било тешко...

4. … и тако сам научила шта је демократија. То је када те пошаљу у пичку материну а ти одеш где можеш.

Миливој Анђелковић

Oбјављенo у књизи: Миливој Анђелковић, «Вашар  WWW прич@” , «Апостроф», Београд, 2005. године, стр. 99

www.amika.rs


недеља, 09. јул 2017.

МАЛО, МИРНО И СПОКОЈНО МЕСТО

          
          То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрајнуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица и тишина, чује се само како море дише.
          Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
          Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
          Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
          Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо. Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
          Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светлости, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти музика, чак и море нешто гунђа и пени се.


          Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој, чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану и трескање кугли. Да ли је заиста  постојало то мало, мирно и спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш, шта је то било: отимање или сан?


          Миливој Анђелковић
                         www.amika.rs

субота, 28. мај 2016.

НЕШТО СВЕТЛО НА ТЕРАСИ

Бледа светлост на тераси је заискрила као новогодишња прскалица.
То није одраз фарова, помислио је.
Усред слабог сјаја помаљале су се неке контуре. Покретне у прозирној астралној светлости све су више подсећале на...



Немогуће. Уображавам!

Скренуо је поглед и поново погледао.
Са друге стране стакла гледало га је прозрачно лице издужених црта и крупних, црних очију.

Гледали су се, очи у очи.
Човек и...

Најзад се догодило! – помислио је.
Зашто баш код мене?
Само нас стакло дели.
Да отворим врата? Или да се не мичем?
Или да побегнем?

Очи непознатог су емитовале црни сјај који је осећао на себи, у дубини мозга. Он ме прозире и чита, мислио је. Истражује ме, рудари, копа по мени...

Непознати је подигао пипак без прстију. Или је то рукавица?
Разбиће стакло! Не, он ме поздравља.

И он је подигао руку и замахао прстима. Црне, дубоке очи су се усмериле на његове прсте.

Први контакт, сетио се. Шта треба радити?
Показати пријатељство? Знање? Борбеност, да нисмо шоње? Осмехнути се?
Да, осмех пријатељства. То треба.

Непознати се трже и свих осам пипака испружи испред себе.

Осмехнуо сам се и показао зубе, разумео је.

Он стисну усне и стави руку преко њих.
Непознати сложи пипке поред себе.

То је то! – обрадовао се. Први контакт је успостављен.
Пријатељство. Добре намере. А сада... Шта?
Показати знање људске расе?

Он показа књиге на полицама и први пут их виде туђим очима: разнобојне кутије непознатог садржаја.

Извуче по неколико књига из сваке полице и поређа их по столу.
То је то, мислио је. Разноврсност људског знања и интересовања. Моћ расе.

Свемирац се загледа у кваку и врата терасе се отворише. Он улебде унутра, лак и нечујан као дух. Приђе столу и загледа се у књиге. Одабра једну, отвори је, преврте неколико страница, климну главом као да је нашао оно што тражи. Подиже пипак ка њему и са књигом одлебде на терасу.

Нашао је оно што је тражио и захвалио се, помислио је.

На тераси бљесну светлост и утрну у полумрак предграђа.

Чекао је, али се ништа више није догађало. Напољу се ноћ згушњавала, а преко неба је одмицала једна залутала звезда.

Отишао је до стола и загледао се у књиге. Једна је недостајала, али која, из које области?

Ако је угледате, значи да свемирац није то однео. Али нешто јесте? ШТА, из које области?

-          Филозофија?
-          Математика?
-          Анатомскиатлас?
-          Фантастика?
-          Географскиатлас?


Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/

недеља, 21. фебруар 2016.

ВАШ МАЛИ КУЋНИ ДУХ

Дани су наши као сенкe
(запис на латинском језику у главном дворишту Сорбоне)



У скривеним кутевима сваке куће крије се мали кућни дух. Надам се да сте га већ приметили и да са њим одржавате добре односе: он тражи мало пажње али вам, временом, све више пружа. 


Бави се стварима које сте ви одбацили или већ заборавили и тако одржава везу између вас и ваше прошлости. 

И док године пролазе а ви мењате интересовања, планове и навике, он има све више посла и све чешћу потребу да вам се јави.


Најзад, једног дана после неизвесног броја година, одједном схватите да је оно велико, споро и незграпно што дрема у фотељи, буљи у телевизор и понекад грозничаво покушава да понешто уради, само ваша фарсична приказа а да сте се ви, у ствари, преселили у угао и да најзад спокојно посматрате себе и овај свет из свог скровитог кутка.


Миливој Анђелковић

четвртак, 22. јануар 2015.

ЖЕРАВИЦА НА ДЛАНУ



После Другог великог рата у брдима Дробњака живео је деда, надалеко познат као шерет и песник десетерачких стихова које је народ радо памтио. До скора се рецитовала једна његова песма коју је свако знао и због које деда доспео у затвор.

Наиме, када је деди умро ђогат он је саставио подужу песму – ругалицу којом је виђеним људима и комшијама завештао делове коњског трупа. Песма је била врло груба, безобразна, права брђанска. Песма се свиде народу, поготову што исмева виђене, па се прочује и ван Дробњака.

То се властима не свиде и деду стражарно споведу у месни затвор.

Чим се деда обрео у затвору он позове чуваре и закле се славом, свим свецима и самим Богом да ће све њих - чуваре турити у нову песму – ругалицу коју ће сви знати и по којој ће их упамтити.

Чувари се састану и одлуче да деду пусте из затвора да би се спасли беде, да не буду упамћени по ругалици. И помогну му да побегне, и тек кад су морали пријаве да више није у затвору јер „жеравицу никако не мож` држат` на длану“.

По исечку из „Књижевних новина“ из 1977. године непознатог аутора приредио

Миливој Анђелковић